Poznanik, danas, tokom kratke pauze vrelog i iscrpljujućeg radnog dana, zaprepašteno:

- Jel ti to jedeš led?!

- Aha...

- Ne mogu da verujem, zašto?

- Zato - odgovaram.

Zanimljivo kako neke naše male, sitne, nevažne navike koje imamo skoro oduvek, mogu imati neverovatan značaj za druge ljude.

Insistirao je da mu nekako pojasnim, opišem, objasnim zašto grickam led.

Rekoh:

- Vidi, kako da ti kažem, ako ti nije dovoljno "zato", neće ti biti dovoljno ni bilo koje i bilo kakvo drugo objašnjenje. Grickam led, oduvek, eto.

Ali - on ne odustaje.

- To niko ne radi, to se ne radi. Led samo ostaviš da ti ohladi vodu ili piće, led se ne jede.

- Možda u tvom svetu, u mom se - jede i gricka.

- Ne postoje takvi različiti svetovi - reče - postoji samo jedan svet.

E, blagosega tebi, pomislih u sebi i to - oćutah, naravno, nije bilo razloga da izazivam daljnje nesporazume.

I pomislih kako je taj kratak, potpuno nevažan razgovor trajao (i možda ostao zapamćen) na sasvim različite načine meni i njemu, koliko god se površno poznavali, koliko god inače retko imali prilike za razgovor. I neću nikada saznati (niti me zanima) ceo njegov utisak o par razmenjenih rečenica, ali sam ja (sve grickajući led) snažnije nego inače osetila zahvalnost što se nisam u životu mimoišla sa ljudima koji razumeju rečenice o "različitim svetovima", koji razumeju kad se odgovori "zato".

Po vrelom danu, uz naporan posao, kocka leda i takva misao umeju da budu sasvim dovoljni za - svežinu.

I za podsećanje na - Bulgakova:

"Свежесть бывает только одна – первая, она же и последняя".